Home / Mahlat na sto načina / Pet žena, pet čaša vina, pet laptopova…

Pet žena, pet čaša vina, pet laptopova…

O telefonima, tabletima i ostalim čudima tehnike da ne govorim. A ni o privilegiji društvenih mreža.

U stvari, o tome hoću, o toj privilegiji. U par reči.

Znate ono da nas dok smo deca uče da su prijatelji neprocenjivo bogatstvo koje treba čuvati i da se prijateljstva grade od malena, ono od kolevke pa da traju do groba. Odavno mislim da je ta priča precenjena, prijatelji se uvek stiču, koliko god godina da imate, a ta navodna prijateljstva koja moramo da negujemo jer smo zajedno piškili u pesku i sricali prva slova… pa to vam je čista glupost, ubede vas da vam je neko prijatelj samo zato što je prisutan u vašem životu, imala sam takve koji su me jebuckali na sitno i na krupno sve dok nisam pobesnela i otišla svojim putem, u život, u kafane, u provod, u patnju, bilo gde bez njih nekih koji mi nisu prijatelji a pokušavali su da me ubede da jesu. Probrala, prosejala i mirna mi glava.

Nego, u otuđenom svetu – računar i ja, ono – postajem asocijalna, samo buljim u Fejsbuk i Tviter a uvo me boli šta se dešava u pravom svetu, kao da je ovaj lažan, upoznadoh gomilu ljudi. Ne razmišljam o tome da li su mi prijatelji li nisu, u smislu, sa’će meni da zatreba milion eura pa će neko od njih da priskoči, ili će ruku u vatru da stavi, jer nisam sigurna ni da bih je sama za sebe stavila, mislim teško neko vreme, znam samo da mi je sa nekima od njih lepo šta god da radim, dosta je.

Sinoć je nas pet, od kojih sam tri upoznala preko društvenih mreža a četvrtu sam preko istih pronašla posle dvadeset godina, sedelo na jednoj terasi sa pogledom u nepregledno plavo prostranstvo, laptopove, u prošlost, budućnost i ljudske odnose, sa osvrtom na crno i belo vino.

DSCN5988

I znate kako to ide, počesmo da puštamo muziku, prvo onu kultivisanu, da nas se ne postide fenseri, onda pređosmo na narodnu, pa na makedonsku i završismo bosanskim sevdalinkama, sve pijuckajući vino i tiho pevušeći da nas ne proteraju, uvijene u ćebiće jer ovde na moru umal sneg nije padao ovih dana.

Usred tog pevanja, pijenja, jedenja, smejanja i drhtanja pade mi na pamet kako sam najbolje provode u životu imala sa ženama, jal po kafanama, jal ispred kafana, jal na ovako nekoj terasi, u nekoj sobi, bilo gde. I ništa me posle toga nije bolelo, na živce mislim.

Jer, kad god sam se „provodila“ sa nekim muškarcem, sutradan su me boleli živci s tendencijom da arlauknem – marš, bre, tamo odakle si došo u moj život! I arlaukala sam.

A problem uvek bio – il sam mnogo pevala, ili igrala, ili pila, ili pričala, ili gledala gde nije trebalo, nervirao se što ga brukam ko da mi je tata, muvao ispod stola, davio ko zmija žabu usred mog meraka, bunio se – kako on može da ne peva, ne skače po stolovima, ja objašnjavala – normalno da možeš kad si drvo bukovo, mnogo puta mi je preselo. Više nego nekom njemu koji se samo folirao jer voli da bude gazda situacije i mog ponašanja.

Sve tako bilo do mog muža ljubimca koji toleriše ono – sve što je ljudsko nije mi strano, ne zvoca i ne zanoveta i uglavnom neće da ide sa mnom, nije što neće da me gleda i što ću da ga brukam nego me pušta da živim i bez njega i voli da živi malo bez mene da ne bismo, valjda počeli da se mrzimo pre vremena.

To htedoh da vam kažem, najbolje provode sam imala s ženama.

Mnogo mi žao onih žena koje misle da su najbolje provode imale s muškarcima a da bi se kao provele imale su brdsko planinske pripreme, spisak šta smeju da kažu a šta ne, kako da prekrste noge, koji broj pogleda ispod obrva da aktiviraju, koliko moraju da se nećkaju pre nego što pristanu da on ne pomisli ono što će svakako da misli, i onda seks, bogte (!) kao vrhunac večeri tokom čega ona mora da se priseća svih onih glupih naslova – kako da mu ga dignete pa spustite, da ga očarate pa razočarate, vinete na sedmo nebo a možda i malo više, naterate ga da broji zvezde, sve dok ga ne izludite da ne može bez vas.

A on se sutradan ne javi :mrgreen:

Nije što misle da je ovo vrhunski provod, nego što ne umeju da se opuste.

I tako, živele žene koje još spavaju 😆

 

 

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

Jedan komentar

  1. S

    Mislim da je to i normalno.
    Ja sam se uvek dobro provodio s drugarima.
    Sa devojkom se uvek trudiš da „ostaviš dojam“… mislim… imamo i mi svoju stranu te priče o „mešovitom“ provodu. Ali, definitivno, uvek kada nas je negde išlo trojica – četvorica, to je bilo kao da idemo na ekskurziju sa 40 godina.
    Skoro… pre 2 godine… smo nas četvorica išli u Italiju, Monako, Francusku i Španiju… kao… na neki sajam vina u Bordou… 12 dana… u svojoj režiji… kolima. Ma kakav sajam, kakav posao… nisam se bolje proveo godinama. Zezali smo se k’o klinci… u Mote Karlu tražili princa da ga upoznamo, u Bordou direktora sajma da proba naš Bermet… u Barseloni se vozili kolima sa otvorenim krovom kao deca (bio je decembar), a u sobi pred svako spavanje ćućorili (uz vino, koje smo i poneli od kuće i dobili u Francuskoj) do 3 ili 4 ujutro. Ali nama nije trebao ni lap-top, ni smart telefon, ni bilo kakva povezanost sa bilo kojom društvenom mrežom. Mi i ljudi koje smo sretali su bili najbolja društvena mreža.
    Zato se u potpunosti slažem s tobom.
    Ovo je samo mali deo atmosfere.

    http://youtu.be/m5DZenZlX7A
    http://youtu.be/0w1WuSFZquQ
    http://youtu.be/nsMDzo_lO0k
    http://youtu.be/U6NOYpfmHgU

Ostavite komentar