Zavolite svojih pedeset

Pročitah baš negde oko  rođendana i od tad me to kljuca u pamet  i godine.  

Pre xxx godina, šetajući sa jednom ženom koja je starija od mene i pričajući sa njom baš o tom fenomenu pedesetih godina kod žene, ona reče:

Znaš, niko mene ne pita kako se osećam, to što se osećam kao da imam trideset mi ne daje za pravo da se tako i ponašam. Za svet, ja moram da se ponašam u skladu sa pedeset.

Pedesete su tada bile daleko od mene kao Srbija od EU, ono kao stići će ali ihaj, ima vremena i prepreka dotle, ko još o tome da misli, ali mi  tada, a evo nije ni danas, nije bilo jasno to ponašanje u skladu sa godinama, da ne shvatite pogrešno, koje se ne odnosi ni na mini suknju, ni na đuskanje u diskoteci, ni na bleju u parkiću, mada ko voli nek izvoli da radi sve što mu prija, nego na to ubijanje života u još živoj i preživoj ženi.

I stigoh do tih pedeset koje ja sad, naprasno, treba da zavolim, odnosno, valjda, ’bem li ga, da zavolim sebe. Nakon što su me godinama pritajeno, kvarno i da se Vlasi ne dosete terali da mrzim sebe koja će tek doći.

Mene – čitajte kao  – nas žene.

Dok smo mlade treba da uživamo u životu, ali s merom i uzdržano, ofkors, da neko ne kaže da smo kurve, laka roba i radodajke, jer kad stigne muž, pa deca, što smo živele, živele smo, u budućnosti ćemo živeti ili za muža ili za decu, za sebe nećemo nikako, a rep ne smemo da imamo, malo što nećemo imati vremena, a mnogo više jer to stvarno nije lepo. Ima da nemaš želje, život i prohteve.

Dok smo mlade treba da nosimo mini suknju, mackamo nokte, srdačno se smejemo jer kad ostarimo sve to neće lepo da nam stoji a za smeh nećemo imati nikakvog razloga.

Dok smo mlade treba da savladamo sve seksualne tehnike, poze i stavove, i koji nam se dopadaju i koji ne, da bismo kao starije imale adut u rukama pa da ga jednom godišnje, kako je i red, obezglavimo od ludog seksa, jer ako sve to ne radimo, horde mlađih i lepših čekaju da nam preuzmu reprezentativni primerak muškarca koji nas je počastio svojim prezimenom i brakom.

Dok smo mlade, da znamo, nikad da ne zaboravimo da nećemo zauvek biti takve nego da treniramo lice, sise i dupe da što duže ostanu glatki, zategnuti i poželjni. Opet horde zategnutijih do nas čuče iza nekog ćoška s namerom – zeznuti nas i zauzeti naše mesto.

I mogu ovako da ređam, doktorat da napišem o tome kako nas uče da nikada ne živimo u trenutku koji živimo jer će doći trenutak za koji nećemo biti spremne pa ćemo praviti pogrešne korake koji mogu biti pogubni po naš bračni, društveni, intimni, bilo kakav život.

Stigoše moje pedesete. Nije da se ponekad ne frapiram kad stanem ispred ogledala – koja je, bre, ova, do juče bila neka druga. Hoću reći, jeste mi fasada malo oronula. Al’ mi drugo ništa ne fali.

I tako pročitam taj tekst da treba da zavolim svoje pedesete jer…

umorna sam od života i problema

ušla sam u klimaks, izgubila menstruaciju, što me frustrira a i moje hormone

bezvolja sam

imam bore

deca otišla svojim putem a najverovatnije da će i muž, koji usporeno stari za razliku od mene, da počne da traži svoj u vidu neke mlađe

osećam se bespotrebno,

i sve tako, do kraja, nešto kao da se osećam kao govno koje je dete iskakilo u plićaku, pa ne zna šta će, ne dete nego govno, niti pluta niti tone.

I na kraju, pošto su me obavestili da mi se život završio ali da ja ne dam, jelte, posavetovaše da promenim život iz korena, nađem si novu zanimaciju, heklam, pravim ikebane, sadim cveće, upišem kurs kuvanja ili obilazim svet.

Nemam pojma da li postoji žena koja veruje da joj je življenje sa tih pedeset sjebano, kako red nalaže, ove sa kojima se družim se ne izjašnjavaju.

Htedoh samo da kažem da ja niti volim niti mrzim svojih pedeset, nemam, bre, vremena da mislim o tome.

A da mi ponude da ih menjam za trideset ne bih ni u ludilu, čak ni zbog zategnutijeg dupete. Sve ono što je stalo u ovih pedeset je moje i ljubomorno ga čuvam kao ličnu dragocenost.

I tako, odoh da pljujem u dalj. Pošto ne mogu posred čela.

Iako ne priliči mojim godinama, jelte.