Sve ribe se oduševljavaju kitom

A moj muž ajkulama. Dobro, nije riba pa mu se da i oprostiti dok je samo stvar u oduševljavanju.

Malo o neostvarenim snovima.

Ja ih nemam. Nije da sam skromna, ma nisam uopšte, i nije da sam videla sve što sam htela ali ne razmišljam o tome  jer ako krenem ima da me obuzme histerija kako ću i šta ću, znam mene. I boriću se svim mogućim sredstvima da dobijem ono što mi je palo na pamet. O pretnjama da ne govorim. I plakanjima kako sve jesu samo ja još nisam. Sedim i pravim se bogznakako kontenta dok se ne steknu finansijski uslovi za ostvarenje navodno neostvarivih snova. Kao, nema veze, biće u drugom životu.

E, al’ moj mili muž crče da zaroni medj’ bele ajkule. I ne prestaje da priča o tom nekom budućem egzotičnom horor putovanju tokom kog će on da zaroni a ja gore na obali il’ na nekom čamcu da predem crnu vunu, da histerišem i arlaučem – vadite ga, vadite ga!

I sve tako kad je neka emisija o tim fascinantnim stvorenjima ja moram sa njim da gledam i na silu da se zaljubljujem u te ajkule. I da slušam ispovedanja onih koji su gricnuti pa pretekli. I da se divim kako normalno žive uštopovani kao predratni jorgan. Sva sam istraumirana. On nit’ romori nit’ govori, vidim već zaronio i nije ga stra’. Utripovao da one jedva čekaju njega i da su bogzna kako miroljubiva bića, jedva čekaju da neko zaroni pa da se ispozdravljaju sa njim i zajedno obrnu neki krug. Gledam i zamišljam kako mi od muža vraćaju rezanca.

Priupitah ga sinoć – ’Oćeš, bre, da ti kupim akvarijum sa zlatnim ribicama, šta izvoljevaš, kakve bele ajkule, si normalan.  Može i pirana ako si baš zapeo. Je l’ gledaš ti američke filmove, tamo u ključnoj sceni svaki dobar dasa seli gaće i akvarijum, niko se ne baca medj ajkule. Eventulano se veru negde, skijaju, paraglajdiraju, normalni, bre! ’Odma me optužio da nemam razumevanja za njegove neispunjene snove pa se ja povukla u ćoše da slučajno ne počne da se kaje što me oženio.

I tako razmišljajući reših da od sutra počnem da cvilim za tim kitom.

Kad mogu sve ribe mogu i ja.

Opaliću da kukam da ’oću kita. Crvenog. Sa zelenim tufnama. Da miriše na jagode.

Sa’ću da menjam kita kroz padeže, ono – kita, kitu, kitom… tek da vidim koje varijante mogu da dobijem.  I da čekam da se hazbend doseti.

Ako se doseti i doskoči mi, vala, ću da skupljam pare za to panoramsko razgledanje okeanskih dubina u društvu stvorenja koja nisu evoluirala još od dinosaurusa.