U Srbiji nema posla samo za one koji neće da rade

Koliko ste puta ovo čuli ili pročitali i koliko puta vam se digla kosa na glavi, svima vama koji imate više od četrdeset godina, koje su proglasili viškovima, nepotrebnima, mrtvima, otpisanima? A niste veb dizajner, IT stručnjak, komjuniti menadžer, vokalni solista na svadbama, političar i do političara nego ste onako, mali, običan čovek kao što sam ja?

Da li je neko od vas, kao mnoge moje prijateljice, ostao bez posla s fakuletskom diplomom ili bez nje, prosto ostao bez posla posle mnogo godina, ukapirao da s diplomom može da obriše guzu pa upisivao redom raznorazne kurseve, što bi rekli ovi što zagovaraju da ima samo nećemo – sticali nova znanja i radili na sebi? Da li se prilagođavate novom dobu i šizite jer možete vi da se prilagođavate koliko hoćete, vrtite se tu oko pedesete, niste podobni.

Kad god sam ovo izgovorila – nisam podobna, odgovorili su mi – Pa naravno da nisi, kome treba žena tvojih godina, poslodavci hoće mlado, lepo i napucano. Jebi ga, ja mislila hoće radnika. I u vezi sa tim da vam ispričam jednu priču, više ne znam ko mi je ispričao.

Jedna sredovečna žena koja je tako u tim sredovečnim godinama ostala bez posla, pošalje svoj CV sa sve propratnim pismom, znate ona pisma u kojima treba da kažete da ste timski igrač i da pod pritiskom najbolje radite, da su za vas krizne situacije ništa, i posle par dana je pozovu na razgovor uz opasku da ima impresivan CV i da će je primiti lično direktor! Ništa ono razgovori sa sitnom boranijom, direktor!

Ode ona i, naravno, odmah primeti razočaran pogled gos’n direktora koji je ništa nije pitao, samo joj se izvinio i rekao – Vaš CV jeste impresivan i vi divno izgledate, ali očekivali smo nekog mlađeg. Ona odgovori da nema problema, zahvali se, okrene i izađe. Ali se ispred vrata zamisli, pokuca, ponovo uđe u njegovu kancelariju i kaže mu –

Pojma nemate kakvog radnika propuštate!

Ne znam da li pretpostavljate, on se osmehnuo, zamolio je da sedne, obavili su jedan dug razgovor i on joj je na kraju rekao da mu je jako drago što se vratila, rekao joj da jeste pravi čovek za njih i ponudio joj posao.

Ali, svaka priča ima ali, znate već, ona ga odbije. Odgovori mu – Valjda Vam je sad jasno da moj CV nije samo impresivan na papiru, hvala na ponudi, samo sam htela da Vam pokažem koliko grešite, ova firma nije za mene.

U moru priča šta bi sve neki dali za posao, ova me je oborila s nogu, jer, draga deco, nije sve u poslu, ni u parama, ima nečeg i u dostojanstvu i gledanju unapred.

Ovo sam vam ispričala tek da pokažem da su sredovečnim ljudima mnoga vrata unapred zatvorena, ni ne dobiju šansu da se predstave, kažu i pokažu šta znaju. Zato kad neko kaže da diploma ne znači ništa, neka uz to doda – ali godine znače mnogo. Što ih više imaš, šanse su ti manje, s diplomom, bez diplome, sa znanjimam i veštinama, jelte, bez toga, kako god obrnete i postavite – nepodobni ste.

Zašto i kako, moja mala pamet ne može da dokuči. Kad mi kažu da svi hoće mlado i lepo ja, eto, ne kontam. Kad je posao u pitanju. Kad je u pitanju da neki bumbar koji se ukrtio negde i koga čovekom čine samo pare koje ima očekuje seks do koga inače teško dolazi, onda razumem da se čovek nada da njegov položaj može da navuče neku mučenicu.

Nego da se vratim – ima posla, samo ja neću.

Da vam ne nabrajam šta ja sve umem da radim i u čemu sam odlična i kako još uvek učim svašta, ja šansu nemam. Ne daju mi je. Ja sam prezrela žena. A kako sam se rodila ovakva kakva jesam i kako ipak mogu da osvojim koga hoću, ako hoću, a dešava se i kad neću, desilo mi se dva puta upravo to, doduše pre desetak godina – da me suptilno odbiju jer, znate, neko mlađi, znate, i znate i znate, dok ja izgledam kao tele koje nema pojma, ali me pozovu na večeru. Jer, znate, da ostanemo u kontaktu, pa ko zna, možda ja evoluiram, pojma nemam šta misli, samo znam da živim u zemlji u kojoj sam prestara za posao a za evenutalni seks sam još uvek podobna, šta fali, žensko sam. Al’ toliko jadna nisam.

A sad sasvim lična pričica – od kako mi je otišla ćerka ja sam u jednoj novoj fazi života kojoj se još uvek prilagođavam a u kojoj imam previše vremena, pored toga što pišem, crtam, šijem, stvaram neke druge stvari, opet imam vremena i strašno bih volela da radim još nešto, odnosno da sam negde zaposlena, da odlazim na posao, vraćam se, znate kako to ide.

Intenzivno pratim konkurse i na mnogo njih bih mogla da se prijavim da nema onog – tražimo mlađe osobe, ili – tim mladih tih i tih traži pojačanje. Gledam čak i oglase na banderama, onako dok čekam prevoz, jebote i za pekare traže žene do 45 godina! Ja ih prešla…

Dakle, ne prijavljujem se na konkurse jer mi je dosadilo da mi čak ni ne odgovore. Ali svuda puštam pipke, koga god sretnem govorim mu da bih radila, znam to i to, odlična sam u tome i tome… I? I ništa, osmehnu se i kažu – I, bre, Mahlat, pa zar od bloga ne može da se živi?

Mahlatah pošizi u sekundi, džaba pričala, ljudi sve svode na – može li da se živi, ništa na ispunjenost, osećaj da si pripadnik nečega, zadovoljstvo.

Ako proguglate – ima posla, niko neće da radi, to vam je – branje malina, čuvanje koza i drugi pastirski poslovi. Ima posla, jelte. I sad neko sedi u fotelji a mene savetuje da idem da čuvam ovce. Ne umem i neću da učim da čuvam ovce, ne moram da vladam i tom veštinom, jelte. Ovce neka čuvaju nepismeni, koji su se kod ovaca i rodili, ima ih koliko hoćeš, ja ću ih čuvati kad budem imala svoje.

Ovom prilikom neću da pominjem sve nebulozne ponude koje dobijam preko onih servisa koji će me lako zaposliti a koji počinju sa – evo posla za tebe – armirač betona, vozač viljuškare i najbolji koji mi nude – prodavac u knjižari ali obavezno jedno 200 kilometra udaljenoj od Beograda.

Da sumiramo.

Hoću da radim.

Ne biram posao.

Biram posao.

Ne pristajem da nepismene jedinke sede u skupštini a ja da čuvam ovce, što je, naravno, moj problem.

Zato, svi vi koje poznajem, koji obijate pragove, konkurišete, ne dajte se nervirati.

Posla nema.

Ili – nema ga za svakoga.

Povod za post