Voli me, ne voli me – uticaj Worldcup-a na bračno pomirenje

Posvadjali se ljubimac i ja pre neki dan. U stvari, nismo se baš posvadjali, rekosmo par reči i smrtno se naljutismo jedno na drugo, uzajamno si obećasmo da se više nećemo voleti a i prisetismo se kako se uopšte nikad nismo ni voleli. I tupismo oko toga ko do nas dvoje više ne voli onog drugog. Da te bog mili sačuva.

Inače, mene svadje do zla boga nerviraju zato što se uvek svadjamo oko gluposti, mislim kad imamo problem mi se isprepadamo živi i sednemo pa razgovaramo kao ljudi. Oko gluposti se zavadimo k’o rodjena braća oko nasledstva, ja se pretvorim u santu leda i onako staljinovskim glasom – kome si ti, bre, rekao istorijsko NE! – kažem šta imam. I prispava mi se. Mogu da zaspim tu gde smo se potkačili. Neki psiholog bi garant’ rek’o kako samo nedoraslo i neodgovorno biće koje beži od problema a ljubimac pobesni što nisam usresredjena na radnju nego bi samo da se dohvatim kreveta.

Zaobilazismo se tri dana, ne gledasmo jedno u drugo, ja razmišljah da se odmetnem pa strahovah da ljubimcu možda isto ne padne na pamet, šta ćemo ako se oboje odmetnemo, kako posle da se pronadjemo. Odužilo se, niko da popusti. Ja jedan dan štrajkovala nekuvanjem, ljubimac drugi dan štrajkovao nejedenjem, ljubimica rekla da nismo normalni i normalno jela, nije imala potrebu da štrajkuje, napolju vruuućina, opšte ludilo.

Ja posmatarh ljubimca kad zaspi u kom položaju spava, da l’ me voli il’ me ne voli i nisam uspela da provalim.

Juče upekla zvezda, ja našla da se muvam po gradu i prisetim se da počinje svetsko prvenstvo. A prisetim se i kako prošlo ljubimac nije gledao, provodio je vreme na relaciji Beograd – Kragujevac i obrnuto, voleo više mene nego fudbal. Pa se setim i kako ono pre toga nije pratio s pažnjom jerbo je bilo u Japanu pa utakmice sve bile ranom zorom kad se njemu spavalo. I bi mi žao. I zaključim da ja ipak volim mog muža samo me, eto, ponekad izbezumi da bih ga se odmah odrekla.

Natovarim se kao pustinjska kamila, sa sve zalihama voća, povrća, grickalica i pića, usput kupila sebi neku majicu, i meni počinje prvenstvo. kad stigoh do zgrade pomislih – gotovo, nemam ni snage ni daha a ni kapi vode u sebi da udjem u stan. Ušla jadna u kuću, dahtala, dahtala, dahtala – ne znam kako dahće kamila al’ k’o konj koji nije uspeo da zbaci jahača i uhvatim se šporeta.

Rasklonim sve po sobi, prostrem stolnjak, rešena da napravim picnic pomirenja u dnevnom boravku, ne dam, bre, da ljubimcu prvenstvo počne pod stresom i da se za četiri godine seća što ga nije gledao.

Nacrtam mrave i pobacam te papire po onom stolnjaku radi dojma i ljubimcu na tanjir stavim poruku – Ljubavi, srećno ti svetsko prvenstvo! I stanem da vidim šta da l’ će da bude gol šansa, da l’ me voli il’ će da me potegne onim tanjirom i odma’ mi uruči crveni karton..

Ljubimac diže glavu i reče –

Ti si pravi divljak!

I osmehnu se 🙂

I eto… ne mogu da mrzim fudbal i da hoću.