Volim ja muškarce

Al’ što volim žene, nemate pojma. I to one neopterećene koje znaju da se njima ne dešava ništa što i meni, samosvesne koje znaju da su lepe čak iako nisu replika nekog modela proizvedenog petnaestak godina posle njih, duhovite koje znaju da od lošeg postoji još gore i da sve, sve što se dešava, ide u životni staž. I one koje od polomljenog nokta, zaboravljene godišnjice, par kilograma viška, ne prave latinoameričke serije u kolkoonobešeepizoda.

Rekoh da volim muškarce, imala sam tako neke kao najbolje drugove, plakasmo jedno drugom na ramenu, glumismo jedno drugom atašea za ljubavne odnose, jurismo ženske, idosmo na letovanja, spavasmo u istom krevetu, sve bilo divno i krasno. Pa prošle godine pa se tako slučajno sretnemo. Pa sednemo da popijemo piće, pohvalimo se kako smo uspeli u životu ili se bar nadamo da jesmo, koliko smo ih imali od onda pa do sad i pretresemo ona divna stara vremena.

I ja tako saznam da sam u to vreme, kol’ko god da sam ja mislila da tu nema ni lj od ljubavi a naročito ni s od seksa bila neka njegova tiha patnja. K’o da nije imao druga posla. Al’ bilo ga sramota da kaže kad sam ga ja, gde god sam stigla, predstavljala kao jednog od dobrih drugova.

I to mi se desilo nekoliko puta. Ako su oni lagali mene onda i ja lažem vas. Mogu ja sad kao Sali kad je ono ubedjivala Harija, naširoko da obrazlažem da žene i muškarci mogu da budu prijatelji što i mislim, al’ izgleda da na kraju ipak Hari bude u pravu – kod muškaraca uvek tinja seks. I kad plačete, i kad naričete, i kad ste najsrećnije, i kad ste sa drugim, i dok gleda kako vas drugi grli, svejedno mu je.

Ćutim tako, pri tim susretima, i slušam šta je on mislio da ja mislim u tamo nekoj situaciji koja je bila pre sto godina i koje se i ne sećam al’ stoposto sam ubedjena da nisam mislila to što on misli da sam mislila jer znam šta sam mislila u vezi njega i ukapiram da sa muškarcima moraš da budeš obazriva.

Nije važno šta radiš i pričaš nego šta će onda pomisli da ti misliš u toj situaciji. A može da pomisli svašta. I uglavnom svašta misli. Ako kažeš – što me nervira onaj moj, on će pomisliti kako ti u stvari njemu hoćeš da daš do znanja da te on interesuje. Ako pitaš – kako mi ovo stoji, to nije zato što ne možeš da vidiš svoje dupe nego da bi tom istom dupetu on udelio neki kompliment. Sve tako. Sad znam da sam se ponašala naopako, šta god da sam rekla to nije ispalo onako kako sam htela. Slušao šta je ko hteo a nije preduzimao ništa jer su muškarci u osnovi kukavice. I navodno, da ne pokvare prijateljstvo. Onda reše da ti pokvare uspomene, mrtvi ’ladni.

Onda ja poludim i kažem – ala seeeereš, da sam ja, bre, tebe tako posmatrala, davno bih te zaskočila, što verbalno, što ženski kvarno, što otvoreno, pa kud puklo. Kakvo bre prijateljstvo kad ti nešto treperi u stomaku. Odma’ pretvaram u ljubavnika. Ako mogu. Ako ne mogu nećeš mi biti ni prijatelj. Koji ćeš mi djavo da se žderem kad god mi predstaviš neku novu i doživotnu ljubav a treba da glumim da mi je baš drago, nikad draže, i da ti je ta bolja od onih prethodnih. Ja toliko nikad ne bih sebe mučila.

I tako, posle toliko godina mogu da kažem da je druženje sa ženama neopterećujuće.

Možeš da kažeš  – aj’ pogledaj majke ti, šta mi ovo raste na dupetu, šta misliš da li su mi sise velike ili male? Ili taman? Jebote, vidi na šta ličim! Ne moraš da glumiš nego možeš da ispričaš kako si u tamo nekoj situaciji ispala nevidjena ovca i da se smeješ jer ova pada u nesvest od smeha, ne teši te da se to i njoj desilo, da nije ništa. Možeš da izletiš gola iz kupatila i da ne misliš da će ona da potrči za tobom. Možeš da se ponašaš kao čovek a ne kao punjena kokoška. Možeš da radiš i pričaš šta god hoćeš bez opasnosti da ova pomisli – ala bih je kresnula!

Mislim, srećem ja i drugarice iz nekih bivših vremena i ni jedna mi, kad sednemo da prekrajamo zajedničku istoriju nije rekla – znaš onda… e onda mi se dizao na tebe, čudo jedno.

Dobro, možda me malo ogovaraju al’ bar ne poželim da predjem na drugu stranu ulice kad ih sledeći put sretnem.

To mi danas palo na pamet.

I sad se prisetih, muškarcu koga sam smatrala naj, naj, najboljim drugom svih vremena, je devojka, čim je naslutila da će mu postati supruga, zabranila da se druži sa mnom. Rekla – ili ona ili ja. On mučenik došao kod mene, ispričao mi, i rekao – normalno, biram nju. Ja ga jedno pet minuta posmatrala k’o da je stvarno pao s Marsa, čudeći se otkud ja u tom izboru, mislim šta ja imam sa njihovom ljubavlju, sa njim, kakva je to, bre, glupost, koji mu je djavo, je l’ ona normalna, je l’ on normalan, ja mislila uzeće me za kumu!

Zinem pre nego što sam uspela da se ujedem za jezik, kažem mu ono što nikad nikome nisam rekla  i saopštim mu da je nevidjeno glup! I da je najebao! I da je stoka! Govno! Svašta! I da mi se makne sa očiju da ga nikad više u životu ne vidim. Kad sam prestala da se čudim, onako s  mešavinom mržnje, ne mrzeći nju nego njega, precrtala sam ga. Toliko da sam zaboravila kako izgleda. Doduše, nisam imala pojma, saznala sam kad je posle desetak godina zazvonio na moja vrata. Pojma nisam imala ko je čovek!

Ponovo sam mu rekla da nikada sebi neću oprostiti što sam se prevarila kad je on u pitanju ili da neću oprostiti njemu što nije uspeo da se izbori za mene, kao svoju prijateljicu.

Sad nešto mislim, ona njegova mora da je bila u pravu. Garant’ je onako ženski videla nešto što ja nisam.