Ko hoće da kritikuje društvene mreže neka se prvo uključi

Na internetu možete da nadjete mali milion stručnih tekstova o društvenim mrežama. Raznoraznim. I da pokušate da shvatite kako funkcionišu i čemu služe.

Ja nisam stručnjak ali da bi bilo ko shvatio kako to funkcioniše mora prvo da razume naziv, isto kao ono ’’Termin filozofija je nastao od dve grčke reči: glagola „filein“ (φιλεῖν, što znači voleti) i imenice „sofija“ (σοφία, što znači mudrost) koje zajedno čine reč filosofija (ili kod nas filozofija) (gr: Φιλοσοφία), koja doslovno ima značenje ljubav prema mudrosti odnosno mudroljublje.’’, dakle da obrati pažnju na reči društvo i mreža.

E sad, ja neću da tupim o društvenim mrežama, rekoh nisam stručna, niti hoću da nabrajam šta postoji a ni da kritikujem, al’ moram da ponovim da me izbezumljuje zanemarivanje disanja inernet društvenih mreža u Srbiji. Iz dva razloga – na društvenim mrežama se može uočiti jedno sasvim drugačije društveno disanje od onog svakodnevnog – ko je po’šo, ko je doš’o i kako obučen, ne možete zanemariti tako veliku grupu i što copy-paste na društvenim mrežama uvek prati komentar ili kritika.

Ili recimo ovako – ono što je Twitter Internetu, to su dnevni, nedeljni i ini časopisi neinternetskom delu društva. Mislim da sam jednom pomenula slučaj zemljotresa na Haitiju – posle nedelju dana od zemljotresa neki od onih koji nisu korisnici Interneta još uvek nisu znali da se to desilo, najbanalniji primer. Na Twitteru svaki link ima istu ’’jačinu’’ u štampanim medijima nije tako, nešto je na prvoj, nešto na trećoj, nešto na zadnjoj strani a vrlo važne vesti umeju da budu umetnute tako da ih opšte ne uočite. Dakle, štampani mediji u mnogo slučajeva funkcionišu na – mi smo vam rekli, ko vam je kriv što niste čuli.

Društvene mreže, konkretnije Twitter vas ’’vuku za rukav’’. Recimo slučaj Ekrem Jevrić, pet puta sam otvorila i zatvorila link čim sam pročitala naslov i podnaslov, šesti put sam pročitala, kako da ne pročitam kad se toliko linkuje. Šta ja o tome mislim potpuno je nevažno, važno je da o tome postoje dve slike – jedna internetska i jedna štampano medijska i da jedna sa drugom nemaju veze.

Ja sam potupno ubedjena da disanje društva na internetu u skorije vreme neće ’’ugroziti’’ disanje neinternetskog dela, nema teorije. Opet dva razloga – još uvek je malo korisnika i drugi – svesno zanemarivanje onoga što može da ugrozi. Recimo, Internet ne možete da premlatite na ulici ali možete da se pravite da ne postoji.

E sad, ako čitate novine kao ja, ja sam doduše potpuni manijak, kupujem sve i svašta, prosto se mazohistički ponašam prema sebi, moram da vidim šta se servira, možete da uočite odnos štampanih medija prema Internetu a naročito prema društvenim mrežama.

Definitivno svi štampani mediji, sem onih stručnih koji vas upućuju u nove mogućnosti – neinternetsku javnost obaveštavaju da je Internet zlo, opijum za narod, gubljenje vremena, pošast novog doba, nova bolest. Narod ko narod, naročito u Srbiji, vode računa da budu i ostanu psihički zdravi pa nije čudo kad čujete – to zlo kod mene u kuću neće da udje.

U Srbiji odavno nema pravih novinara. Još od onda kad je novinarstvo počelo da ugrožava zdravlje onog vodje, pa novinara. Novinarstvo se razbolelo i nema nameru da ozdravi. To su sad puki copy-pasteri, što agencijskih vesti što tudjih tekstova.

O tome kako pišu o blogovima i blogovanju sam pisala ovde. Onda nisam rekla da sam to pročitala u ’’Bazaru’’ jer teksta nije bilo na internetu. Ako pročitate ovaj tekst obratite pažnju na poslednji pasus pa zamislite šta o blogovanju misli neko ko nije video ni jedan blog.

E, jutros pročitah još jedan kritički tekst o društvenim mrežama, sve u stilu – nije bilo lud Orwell, neko to od gore vidi sve, pamet u glavu a dupe uza zid.

Nedavno su osvanula dva teksta – Facebook Knows Where You Are i Young will have to change names to escape ‘cyber past’ .

A onda je normalno osvanulo i kod nas. Malo uprošćeno.

Elem, u tekstu ‘’Neko te uvek posmatra’’ objavljenog u BlicPulsu, nema ga na internetu obaveštavaju svoje čitaoce da poslodavci više ne čitaju CV-je već ‘’vršljaju’’ po Facebooku tražeči slabe tačke kandidata za posao. I mole svoje čitaoce – nabrajam: da ne postavlaju na Fejs čemu su skloni, kako izopačeni, da se ne hvale onim čega se drugi stide, ne postavljaju slike sa žurki na kojima su kao od majke rodjeni, da ne priznaju da vole da piju, kradu, nikako ne dozvole da ih tetka vidi gole a tata sazna da vole krek a naročito da se ne hvale svojim novim gay avanturama.

Posledice – za deset godina vas niko neće uzeti u obzir kao ozbiljnog kandidata a tata zbog onog kreka može da poludi i izdeveta vas iako ste već ‘’konj’’ u zrelim godinama.

Pre par meseci sam napisala tekst Facebook – slobodno tržište svežeg mesa, stoji da ima svega. Ali stoji i da ima i umerenih ljudi koji Facebook i sve ostalo koriste kako treba.

Recite vi meni šta će pomisliti prosečan čovek koji se sekira za sopstvenu zdravu pamet a i pamet svojih potomaka kad pročita onako nešto a Facebook nije ni video.

Nisam zaljubljenik u Fejs, umeren sam korisnik, svratim tu i tamo ali nisu svi izopačeni, ludi, perverzni a ponajviše me iznerviralo ovo sa gay avanturama. Mi smo kao društvo koje se trudi da prihvati gay osobe kao normalne članove društva, odnosno ljude a ne pedere al’ kako vidim to je samo trenutna moda. Za deset godina ćemo ih možda spaljivati.

Molim, ako iko može da progura neki tekst za one koji ne mogu sami da vide da progura jedan umeren, sa dva lica – ima toga ali ima i ovoga. Inače će statistike još dugo ostati iste.

U svetu Inernet postaje jedno od osnovnih ljudskih prava. U Srbiji marksovski opijum za narod.

Nemate pojma koliko ljudi poznajem koji to zlo, kako rekoh, neće da unesu u svoj topli dom. Koriste ga samo na poslu. To je već za drugu priču, veze nemaju šta im sve Google pruža. Svi znaju za cyber sex, XXX filmove, čudo jedno.

A nije sve tako. I ovako je.

P.S. Tekst je nezavršen zato što želim da ostavim otvorena pitanja. Malo namerno zbrdazdolisan. Kad sam složena i isključiva ne dobijem odgovore