Home / Mahlat na sto načina / O čemu razmišljaš ili kako da ispadneš glup u društvu

O čemu razmišljaš ili kako da ispadneš glup u društvu

Znate ono zatekne vas neko kako sedite zabuljeni u neku tačku hiljadama kilometara daleko, koju uopšte ne vidite i najverovatnije da je nećete nikada videti i na tom mestu krčite mačetom džunglu u svojoj glavi, čas ugledate nebo, čas upadnete u neku rupu, porvete se sa nekom divljom žitovinjom, pronadjete neko blago, šas pomislite ovo je nerpohodno, lutate, lutate i taman kad ste na ivici da viknete – Evo rešenja! – neko iskoči ispred vas i počne da vam maše rukom ispred nosa sve u cilju da vas sa tog opasnog mesta, sosptvene glave, vrati u svoje zanimljivije društvo i upita:

Gde si, majke ti?

Ti glupo odgovoriš – Tu sam.

Šta radiš?

Ti još gluplje odgovoriš – Eto, malo filozofiram.

A onda taj konstatuje – Jebe se tebi! I nabroji ti mali milion stvari koje protiču mimo tebe a uopšte te se ne tiču, uglavnom su neka njegova muka o kojoj neće sam da misli nego traži uslužnu osobu dok ti sebi dozvoljavaš da filozofiraš, sram te bilo. I još te na kraju obavesti šta bi ti bilo pametnije da radiš nego što sediš tu i misliš o onome o čemu su starogrčki mislioci već sve smislili a oni posle njih samo razradili i doradili.

Dodje mi da ga obrijem do glave i obe mu noge polomim, odma’ proradi divljak u meni.

Ima, bre, da filozofiram kad ’oću, gde ’oću i o čemu ’oću, gledaj si svoja posla.

Elem, ja sam osoba koja bi da pomera planine, isušuje mora, brani potlačene i skrajnute, da me pitate ša bih, odgovorila bih kao prosečna miss sa mandatom od godinu dana – da se borim za mir u svetu i manje gladnih s tim što ja to mislim ozbiljno a ne zato što je takav red. Sve to ne mogu, al’ mogu u svojoj glavi. Ako nigde, svet u mojoj glavi može da bude jedno sasvim ok mesto, inače ne bih preživela. I stvarno pobesnim kad me u gradjenju tog sveta neko prekine mahanjem ispred nosa.

Najintimnija stvar koju možete da radite je to – da mislite o čemu vam god volja i o svemu što vam ničim izazvano i nepravdeno padne na pamet. To stvarno ume da bude haotično, sam da se prestraviš odakle iskopa sve to i da se uplašiš za sebe.

I onda uleti neko da te pita – O čemu sad misliš?

Meni su postavljali raznorazna glupa pitanja al’ ovo mi vodi na lestvici glupih. I pošto neću da kažem, ne dam, bre, svoje misli, a glupo mi i da slažem, odgovorim da ne mislim ni na šta. I osetim se postidjeno kao da sam se tog trenutka skinula gola. Jer, tad obično navale da kažem o čemu mislim ’vatajući me na glupu foru da nije normalno da čovek ne misli ni o čemu, da mora da misli. Jelte?!

Zbog ovog pitanja me sve strava ’vata da mislim u tudjem društvu al’ omakne mi se, očas posla. Odlutam dok si rek’o keks i zaboravim i sa kim sedim i šta smo pričali, umudrim se kao dete kad se ukaki i odma’ izremetim atmosferu. Da nas dvadesetoro ima za stolom ima da me ufiksira neko i pita šta mislim, što ne uživam, crna ja. Ne padne mu na pamet da uživam.

I sad, preživim ja ta pitanja, obrnuto teleportiram sebe na mesto gde se fizički i nalazim, nikom ništa.

Al’ zamislite onu udvaračku fazu – ja i neko ko će možda da bude a ne mora, on drži pripremljen udvarački govor – ako je uspelo kod one uspeće i kod ove, ja mislim – ala sere ovaj, sva su vam početna udvaranja do zla boga smešna. I tad mi uvek, ali uvek padalo na pamet ono – gledajte muškarcu u ruke, oni time vode ljubav iako nemaju pojma, oni misle da to rade onim u gaćama. I taman se udubim u analizu noktiju, zanoktica, u liniju mu sudbine, ima li me tu negde, posle ću da razmišljam o onom u gaćama, ako prodju ruke, on me preseče sa – O čemu sad misliš? Gde da kažem!

Kad neka veza malo krene nema teorije da se zamisliš, ima da te isledjuje i kad ne uspe pokušava metodom eliminacije – Ne, ne, samo kaži, ako ti sad misliš da bi ja… šta ti pada na pamet, ne d’o bog, ne bih nikada – i ubaci ti u glavu milion stvari koje ti nisu pale na pamet. Kad ne uspe prestane al’ se posle tri dana priseti pa priupita – Je li, je l’ se sećaš one večeri kad sam ja arlaukao na onog golmana, o čemu si tad mislila. Iz bezbednonosnih razloga nikad nisam odgovorila – na bivšeg ili na budućeg al’ bilo mi na vr’ jezika. Šta me terorišeš! Ne dam misli i gotovo!

Najbolje bi bilo kad bi moglo da u nečijem, bilo čijem, društvu ne mislite ništa. Čim primete pokušavaju da vam otmu.

Branim se svim silama, makar razmišljala šta ću tog dana da kuvam, ne dam, to mi je jedino što se ne vidi, al’ obično se osetim glupo. Baksuz. Misli, pa još neće da kaže o čemu.

Da lažeš čoveka da je on tog trenutka centar tvog svemira ne ide. Da ga ubedjuješ da nije, ni to ne ide.

Ja čak ne umem ni da opišem koliko se sludim kad me neko pita o čemu mislim.

Kao onaj medved koji, jadan, beži da ga ne upuca brljivi Paja Patak. Tako nekako.

Mis’im i kad bih htela da usrećim onoga ko me pitao šta mislim u glavi mi nastane opšte ludilo. Ko iz onog haosa da probere u sekundi društveno prihvatljivu misao od koje će ovaj da se oseti bezbedno i da kaže – onda ništa, inače je mislio da ga ugrožavaš.

Šteta što se misli ne vide na licu. Bilo bi mi lakše. I uvek mogu da ne priznam.

’Vako, daviće me neko do sudnjeg dana a ja ću da odgovaram glupo –

O čemu? Pa ni o čemu…

Pročitajte i

Priča o 55 godina

Tvoje godine tebi ne znače ništa.Znače samo drugim ljudima koji te po tome procenjuju i ocenjuju.Šta nije za tebe.Šta je sramota da radiš.Šta je sramota da kažeš.Gde je sramota da se pojaviš.Uopšte, ovi što misle da je njihova mladost samo njihova privilegija, tvoje godine procenjuju kao neku sramotu, kao da ti nikada  nisi bila mlada, kao da oni neće ostariti.

7 komentara

  1. Mene u tim dragocenim trenucima pitaju „Šta ti je?“, jerbo se namrčim i napravim pečurku posred čela, valjda zauzeta rešavanjem gorućeg problema u glavi….i kad kažem to glupo i jadno „Ništa“, tek onda se navali Šar-planina: „Kako ti nije ništa? Pa mora da ti je nešto čim si se tako zamislila“….grrrrrrrr 👿
    Ne sme čovek ni da misli a da mu ne odrade skener glave, jbt!
    Nekad mi dođe da kažem: „Mislim na to kako ti je mali….“ pa kud pukne da pukne. :mrgreen: :mrgreen: :mrgreen:

  2. Ja se uvek nekako zajebem, pa izgovorim o čemu mislim, kad me takoto pitaju. Pa me onda gledaju kako da sam pala sa marsa. A meni onda lepo, jer jednom kom odgovorim o čemu mislim, nikad se više ne usudi da me pita o čemu mislim.

    I tako, to ti je moj recept

  3. Ja kazem je`m goMna osh sa mnom i oteraju me u tri lepe zahvale i zacutU :mrgreen:

  4. Šaptava, odma’ bi ti reko da ga zezaš, nikad ne veruju kad si sikrena :mrgreen:

    Ivana, ću probam, ako dobijem po nosu nadrljala si 😆

    Zelena, vala neću to da kažem jerbo to i ne radim, filozofiram, bre 😉

  5. a ja za te svrhe razvila multitasking: uvek imam „bafer“ pomocu koga pricam, a ja u glavi samostalna, jedino ponekad ne mogu da izbacim bas sve reci pa malo zapnem, al` to se vezbom prevazidje…

  6. Sad mi došlo da ovaj nedodjijin komentar „like“-ujem, ‘bo me FB! 👿

Ostavite komentar